-eeee... Ljudii <333 Kao što sam vam i obećala, a i najavila, dns. ću pisati jedan od najtužnijih postova... Mislim da biste vi radije voljeli da ovo nije obećanje... Sigurno se pitate koji svoj problem ću vam sad ispisati i kako ću vas dns. smoriti... Pa, u ovom postu ću vas smarati svojim greškama... Greškama loših ljudi i osoba koje su me mrzile (sigurno me i sad mrze), a vi ste zbog toga morali ispaštati =(
-Pa, krenut ću od onog da dns. pišem 31 post... I ponovno radim istu grešku... Pišem 31. tužni post =( Ako se mislite kako ponovno?- Sigurno vam je i mnogo jasnije... Na mom starom Blogu Winx CLUB Magazin (WCM) sam imala samo 31. post... Taj zadnji post je bio onaj najtužniji, onaj 31. - broj koji mi je postao najmrži broj ikad... Mnogo puta sam vam se ispričavala zbog mog odlaska, mnogo puta sam vam govorila svoja objašnjenja... U ovom postu sam odlučila napisati pravi razlog zbog mog odlaska s tog Bloga... Zapravo, razlog kojeg ni ja nisam znala do neki dan kad sam slučano otišla na taj Blog i vidjela nešš... Zapravo, neću početi od tog tužnog djela... Počet ću od onog što sam izgubila.
-Za početak Winx CLUB Magazin je osnovan 09.01.2012.g. Pisala sam zašto sam ga napravila, pa vam sad neću objašnjavati... Moj najsretniji dan je bio kad sam dobila prvi komentar na tom Blogu. Napisala ga je nekadašnja poznata autorica na Blogovima -Tamara (Tammy). Moj najbolji trenutak na tom Blogu je to kad sam dobila prvu BFF-icu -Emma. Moji najbolji komentatori na tom Blogu su bile -Karla i Martina. Najbolja osoba koja me je ohrabrivala da pišem na tom Blogu je -Mirko. I ovim osobama se iskreno zahvaljujem zato što su mi dopustili da živim te trenutke u najsretnijim sjećanjima... Nadam se da se njima moj Blog sviđao koliko i oni meni =) Zapravo, Karla i Martina su bile najjače stvarima koje su radile kako bi moj Blog imao što više kommova, iako sam se ja pravila da ne razumijem to ;) Ugl. od svih tih mojih postova i svih mojih snova... Ponovno ću spomenuti jednu osobu - moju najveću inspiraciju na tom Blogu - Mirka... Sto miliona puta sam rekla da je on najtvrdoglavija osoba koju sam ikad upoznala i jednostavno... On i je takav xD Uvijek je imao kritike na mom Blogu i uvijek je imao neki svoj stav i držao se toga... I najmanju pravopisnu greku je primjećivao... Sinonime mi je objašnjavao i jednostavno, kao da je to volio raditi... Sigurno se mislite da sam se ja ljutila zbog toga... Pa, ne... Ja sam to voljela... On me je usmjeravao na ispravnost i zapravo, jako su mi značile njegove kritike, pošto sam tako shvaćala da neko čita moje postove, a ne samoono 'super post...' Zapravo, ovo spominjem zato što Mirko u zadnje vrijeme mi rijeđe komma... A i kad komma, jednostavno, nema onih njegovih kritika =( Gdje su one nestale? -Kao da sam ja prešla na drugu stranu granice, kao da ga moje pisanje ne zanima više... Zar sam mogla dopustiti da izgubim sve svoje prijatelje??? -Ovaj Blog možda je popularniji., ali ovo nije to.... Ovo nije ona radost kad dobiješ 2 komma u jednom danu... Pišem kako ne volim promjene, ja ih uvijek radim =( Najgora stvar u svemu tome je ne što sam ja odustala od WCM, već što su drugi odustali od mene... Zar je moguće da sam ja kriva za to tražeći samo svoj sretan kraj???
-Neću više da vas držim u neizvjesnosti... Neću više da se držim zatvorena i neću da vas lažem, ni vas ni sebe, izgovorima zašto sam napustila onaj Blog... Zapravo ja nisam ni znala zašto sam ga napustila, jednostavno, trebalo je vremena da shvatil 'zašto?' ... Pa, kad se vratim pet postova unaazad na WCM, tu shvatim da sve počinje... Počelo je ono dosađivanje pošto su svi za knjigom, a ja sama i čekam kommove... A onda oni stižu. Ali ne očekivani kommovi. Stižu kommovi propasta mog Bloga... Zapravo, nisam toliko ni obraćala pažnju na to, a zapravo me je povrjeđivalo... Sve te uvrede i te riječi i jednostavno... Bilo je to ono što ja nisam mogla izdržati... Zamislite.. tad sam imala samo 12. Tad sam bila u najgoroj poziciji... Svi su bili otišli od mene... Svi oni koje sam spomenula kao osobe koje su mi pružile najbolje trenutke na tom Blogu... Oni su jednostavno otišli i nije ih bilo tu da sa mnom pobjede te hejtere Winx-a i mog Bloga... Ne, ne osuđujem ja vas sad... Meni je samo trebala podrška... Niste vi krivi što sam ja takva i što su moje navike takve... Meni su trebale pohvale, lijepe riječi i prijateljstvo kako bih ja mogla dalje da pišem i volim pisati taj Blog... Zamislite koliko je tu bilo hejtera i koliko njih se suprostavilo protiv mene same... A još su se i pretvarali i pisali kommove u Majino ime =( Zapravo, najgore od svega toga što sam se ja branila, pisala im te kommove, a zapravo, radila sasvim suprotne stvari i zatvarala Blog... A onda, kad sam napisala 31. post, svi ste se javili, govorili kako to ne trebam činiti, kako volite taj Blog,... To nije bilo moguće... Zato što je više od pola mene već zaboravilo šta znači voditi Blog kojeg voliš =/ Ne, to nije opravdanje... Ja sam odustala zbog hejtera i samo tako ne misleći na vas... Naravno da je to sebično opravdanje i da to ne očekujete od mene... Ali, pravo opravdanje je to da sam ja samo ja... Vi ne znate kako ja izgledam, ne znate kako se ponašam, ne znate mnoge stvari o meni i vi mene posmatrate kao osobu koja može mnoge stvari i zapravo nikad niste shvatali mene kao jednaku osobu s vama... Ja sam samo obična osoba, obično slaba... Imala sam 12. Imala sam godine koje su sad ne bitne... Znate li šta sam naučila? -Da godine uopšte nisu bitne... Jer, godine se samo broje kako bi znao koliko si proživio. A zapravo, iskustva bi se trebala brojati, jer nas ona uče nečemu novom i tako učimo na greškama... Zamislite koliko ima starijih od mene, ali oni nikad nisu prošli ovo što i ja.. Možda jesu do pola puta, ali oni sigurno nisu napravili grešku koju sam i ja...
-Znate li šta sam iz ovog događaja naučila? Da ljudima trebaju prijatelji i osobe koje će uvijek biti tu za njih.. Ali, kad smo sami, da trebamo biti što jači i što uporniji da bismo ostvarili svoj cilj tako da nas niko ne može pobjediti... Ali, samo jednu stvar ne razumijem... Kako mi možemo pobjediti kad na kraju kažemo 'zbogom' ? - Jednostavno, da vratim vrijeme i da znam šta će se desiti, ja bih opet isto učinila... Zato što ja ne mogu praviti od sebe hrabrost, kad ja to nisam. I ne mogu biti pametnija od onog što već jesam. I ne mogu udovoljavati vama zato što ne mogu ostvariti ni svoje želje... Zapravo, ovaj događaj me je učinio još sebičniom zato što sam ja naučila koliko zapravo drugi mene iskorištavaju, na koji način i zatvorila im taj put... Ja sam zapravo postala neko koga ni sama ja ne poznajem. Samo sam željela biti ista i imati iste prijatelje... Nisam željela da se iko mjenja zbog mene ili prema meni, jer tek sad cjenim ono što sam imala... Ne dolazi sve iz vana... Traži se ono iz nutra, ali ja to ne dobivam.. Jer su se svi promjenili... Ja nisam ista... Ne želim to biti... Želim biti snažnija i želim da vam pružim prijateljstvo kakvo nisam prije... Ali to je nemoguće, zato što se osjećam zatočeno s svim ti kommovima pored sebe, a niti jedan nije od osoba koje ja želim u svojoj blizini... Msm. postoje kommovi koje mi pišu osobe koje mi jako mnogo znače, ali... Gdje su oni kratki kommovi mojih prijatelja?- Gdje su osobe koje su se trudile kommati mi jedan post više puta kako bih što prije napisala drugi?- Gdje su Mirkove kritike, a? -Tko mi to može objasniti... Zar sam zaslužila izgubiti sve to tražeći i svoj i vaš sretan kraj =( Možda kad me me netko u budučnosti bude pito 'Sjećanje na Blog...' Pa bit će to pravljenje dizz-ova, pisanje dugih postova, crazy Marijanini kommovi, Mirkove kritike, Tammyn prvi komm, trud Karle i Martine, pravljenje majinih dizz-ova,.. =( "I'll never be the same" Taylor dobro pjeva... Nije da samo ja neću biti isto, već ni vi... Ja samo želim ono isto... Ne želim da sad dolazite u istu onu fazu gdje se ljutite što sam napustila taj Blog... Želim da shvatite da sam se ja promjenila, a zapravo , to jje bila griješna promjena, jer nisam to smjela učiniti... Nisam smjela zaboraviti sve zbog osoba koje uopšte nisam poznavala, a tu kad kažem zaboraviti sve, zaboravila sam i mišljenja osoba koje mi nešto znače... Neću se vratiti, bit ću ovdje gdje i jesam, tražit ću ono što sam izgubila iako znam da neću to pronaći... Samo tako lako više odustati neću =(
-To bi bilo sve od ovog posta... To bi bilo sve od moje želje da vam objasnim koliko sam vas zapravo tad trebala, a koliko sam zbog te potrebe izgubila... Te hejtere nikad neću kriviti... Možda će jednom kad odrastu sami sebi svojom mržnjom uništiti život i onda žaliti što su uopšte mrzili druge... Ja ne mrzim... Jer imam samo jedno srce u koje ne mogu zgurati i mržnju i ljubav. U njemu se samo nalazi tuga... A ljubav je nestala onda kad sam izgubila vaše povjerenje ... =(
-Prošli post prva je kommala Marija::
-Nadam se da ti se sviđa =) To mi bilo sve od ovog posta... Pozz do sljedećeg puta -.^
